Snagom volje smo nadvladali loše vrime, izdržali “zimski marš” priko kanala, uz jaku tramontanu s valovima koji polivaju i moče do kosti, prilagodili se situaciji i pronašli optimalno rješenje, te na kraju zasluženo doživjeli picigin nirvanu … to bi bija executive summary za one kojima je mrsko puno čitati.

A za one kojima nije … priča slijedi (iako ima više slika nego teksta).

Početak je već u subotu ujutro, kad kapetan Kru javlja u 11 da je brod spreman! Mislim, sunčano je i pravi ljetni dan, ali puno puše!! Tramontana je, puno će polivati, oćemo, nećemo, ma ajmo ipak sutra, bit će lipše vrime.

Ajde.

Vrime sutra, kad smo se počeli okupljati oko 4 🤣🤣🤣.

A što reći 🙄.

Al’ skupili smo se! I to u rekordnom broju! Nas ŠEST na prvom piciginu, to se nije desilo valjda deset godina. Osim možda one kad je prvi bija ujedno i Memorijalni 🤣.

Kapetan Kru, kum Jure i ja smo bili startna postava, a Bore, Lučo i Krsto Maćo rezerva, klasa “od njih tri, doći će jedan”. Kad ono ❤️❤️❤️.

Lucho prvi, za njin Bore … i ka’ i uvik, čovik zvan akademska četvrt (x 2-5, ovisno o prilici), Krsto Maćo … poštujući tradiciju, i noseći četrun.

Uz dobro raspoloženje, odrađen je i obavezni roar na početku

A diskusiju oko lošeg vrimena i jakog vitra je prekinija kum Jure, stari morski vuk: “Sigurno je, ali će nas puno polivati”.

Kad je sigurno, i nećemo se potopiti, onda više nije bilo nazad 😎.

I evo par slika, kad smo tek kretali dok je još bilo dobro raspoloženje:

No tramontana je par minuta nakon polaska rekla svoje. Nema veze što smo milili šest milja na sat, nismo došli ni do svjetionika, a već smo svi bili mokri ko miševi.

Dok smo došli do po kanala, Lučo je bija na putu da se pretvori u kocku leda … ali, spas u zadnji čas je doša’ u vidu šugamana, da ga bar malo zaštiti od vitra.

Da se dočara taj feeling, nužno je bilo snimiti i video.

Ali, preživjeli smo.

Čim smo se dokopali otoka i sklonili u zaklon, raspoloženje se odma popravilo. Kapetan ❤️.

A da rekord od šest ljudi na prvom piciginu povećamo na sedam, pobrinula se Vedrana, koju smo skupili na našoj standardnoj postaji kraj Gospe od Sniga.

Natočili smo piće, lipo se opustili, i sve je bilo kako triba, ali iskustvo prelaska kanala s jakom tramontanom, i činjenica da nas je do Sabuše čekao skoro jednaki takav put, sada direktno u tramontanu je ipak dominiralo diskusijom.

Ko će opet proći kroz sve to?

Kapetan je onda izbacija prvu ideju – mogli bi ostaviti brod tu i poći do Sabuše s Vedraninim autom. Nas sedam u njen kompakt 🤣🤣🤣. A e, lipo smo ga popljuvali.

Ali, Kruško se nije da’, vrtija je vrtija, i smislija briljantnu, a tako očiglednu ideju – troje će do Sabuše poći s Vedranom autom, a troje ide brodom. Genije ❤️❤️❤️.

Rečeno, učinjeno.

A tri jahača su krenula dalje.

Najbolji dio? Lagani, sa samo trojicom u gliseru, zajašili smo valove, šibali priko 20 milja na sat, i nije nas polila jedna jedina kap 😎. Još smo ih morali čekati deset minuta da se pojave.

I tu, u zaklonu uvale Mala Sabuša, bez vitra, sa suncem koje se konačno pojavilo … dostigli smo picigin nirvanu 😎❤️.

Picigin je bija odličan … za prvi u sezoni 🤣😎. Odigrali smo par dobrih i jednu odličnu, izbacali se (u skladu sa svojim godinama), i što triba reći … slike govore sve.

Druga runda je isto bila odlična, ali malo se fokus ipak s picigina prebacija na “vatanje sunca” 🤣. Jebi ga, bilo je bar 3-4 stupnja hladnije nego inače kad idemo na picigin.

Završni odmor i piće.

I onda polako doma.

Put nazad … eh, nije bija lagan 🙄, jedna je stvar falila, ali uvjeti na po kanala “naprosto nisu bili za igru”. Evo je zato sada ❤️.

• Picigin