Kakvi su to tuga, jad i čemer bili prije desetak dana kad sam po povratku iz Sukošana našao pocrnjele stabljičice tek malo izniklih krumpira 😥. Najprije se izbeštimaš na mraz, pa onda na sebe blesavoga što sam se toliko požurio saditi ih, pa se onda malo izbeštimaš onako generalno … ono, klasičan život poljoprivrednika.
No, prije pet šest dana se počelo nazirati da će od krumpira nešto ipak biti … i to su najbolje napredovali gomolji u onom redu koji je prvi niknuo i najviše nastradao!
Današnja pak inspekcija vrta mi je napunila dušu srećom:
NIKLI!!! 😎😎😎
I to onako sasvim fino nikli.
Travurina oko njih doduše napreduje turbo tempom, ali zahvaljujući činjenici da sam ove godine bio pametniji i fino raširio redove, sad jedva čekam da mi se prst malo oporavi pa da provezem svoju frezu ko Formulu između redova krumpira po ovoj travurini 😂.
Četiri posađena reda već nikla, a dva preostala reda bi mogla svaki dan početi …
No, ima tu još “prostora za napredak” (čitaj, moram posaditi još dva reda).
Zvone Radikalni 